Као дете била сам очарана једним столетним храстом у Шумадији поред ког смо често пролазили колима. То није било дрво него колос. Стајао је на сред њиве и газда наравно није дао да га нико такне. Међутим, услед удара грома стабло је почело да се распада, и даље га нико није дирао док сам није умро, и сада је на том месту ледина.
А данас , врло ретко наиђем на велико дрво са дебелим стаблом и... нешто ме увек вуче да га загрлим.
No comments:
Post a Comment