Ономад сам
прочитала Парсонсову књигу из 2011. па хоћу да са вама поделим неке симпатичне
мисли. Овај цитат о (не)успеху (види ниже) ме је изненадио у време када сам
кренула на брзо ходање. Ходам на траци већ месец дана по 50 минута не брже од
7км на сат. Без икаквих типично женских циљева, већ само да откравим неке чакре
у глави и стомаку, тј. да не полудим од брига. Вратила сма се на посао после
месец дана одмора и са свих страна пљуште комплименти да сам линију дотерала
боље него икад. А нисам хтела. Гледам се у огледалу и опет сам себи она стара
(девојчица) ведра и бистрог погледа. А нисам веровала да ћу икад поново бити.
Кад се пењем с лап топом на трећи спрат (стари модел, онај мали за барбике ми
чами на полици) имам утисак да и ноге и дупе иду у корак са остатком тела. А
нисам то очекивала. Све то само зато што сам месец дана брзо ходала с циљем да
избацим отров из себе. Ништа више. А добробит је вишеструка. Пре Парсонса,
чујте мој савет. Частите себе много лепим и удобним патикама, финим хеланкама и
лепим мајицама за фитнес (на снижењу) – то је неопходно за мотивацију, ко ће
још да истраје у знојењу у старој и смешној опреми? – и крените у брзи ход. Не
трчање, од њега се, што рече моја комшиница, само лупате ни за шта, а при том трчање
више штети зглобовима од брзог хода, што рече мој спаринг партнер из теретане,
физиотерапеут по струци. Дакле, ја верујем овим мојим стручњацима, и комшиници
и ћелавом физиотерапеуту, и настављам и даље да ходам.
Како се борити против неуспеха? Будите
у форми. Вежбајте. Онда вежбајте више. Онда вежбајте боље. Не претерујте с
пићем после тридесете. Не узимајте никакве дроге после двадесет пете. Не дозволите
да вам пороци постану главни посао. Немојте се улењити. Немојте се угојити. И никад се не кладите против себе.
Тони Парсонс, О животу, смрти и
доручку
No comments:
Post a Comment