Филм у коме Клуни плаче и сви су боси. Хавајска музика и предивни пејзажи. Прича о породици, о суочавању са самим собом, о праштању и разумевању. Иако говори о важним питањима и проблемима, некако из сале излазите смирени као да се ништа није десило. Порука је очигледна, све се може решити и то брзо (хм), све се може опростити још док је леш врућ, смирено идемо даље, све ћемо пребродити само да смо заједно. Бојим се да ликови у овом филму нису баш скроз са ове планете (ако је то хавајски менталитет, онда ништа), али ок, ваљда је режисер хтео да нас умири и охрабри и - успори. Мени је добро легао, одморила сам се, размислила о свом животу, пустила коју сузу, видела остарелог Клунија. Мани ме акције и стресова, имам тога довољно код куће и на послу.
No comments:
Post a Comment