Ушушкани салон

Некада нам се неке хаљине или ентеријери допадну не због естетике већ због сећања које буде у нама. Налетех малочас на овај ушукани салон који ми је натерао сузе на очи. Пар детаља са ове слике подсетили су ме на еклектични салон у родитељској кући, са дивним теписима (са потписом!), са уметничким делима по зидовима и на полицама, са преко 2000 књига (једном сам се наоштрила да бројим и кад сам стигла до тог броја више нисам могла), уређен по правилу мог оца сликара да ниједан педаљ пода или зида не сме бити го, да где год згази нога мора бити мекано, да где год падне поглед мора бити обојено, као и по правилу моје мајке-хрчка да се ниједне успомене не треба одрећи и да све увек треба сачувати. Ето из таквих правила рађају се деца која теже скандинавском минимализму (моја сестра) и или хм... монашком (минимализам на квадрат) стилу (моја маленкост). А библиофилије се ето нисмо успеле ратосиљати. Књиге се и даље броје и у мојој и у сестриној кући.

извор