Tuesday, 29 January 2013
Да ли ова деца нешто једу?
Њушкајући
по модним блоговима, у потрази за интересантним одевним комбинацијама, често
наилазим на забрињавајуће фотографије. Које некако прелетим. Обично ме иза леђа
глас мог (здраворазумног) мужа који понекад гвирне у екран подсети на ово
круцијално питање: "Јел' они једу нешто?" Моје скромно мишљење је да
модели по белом свету не зарађују ни два цвоњка. Молим вас, погледајте, делују
изгладнело и исцрпљено, а ван писте су најчешће обучени као сиромаси. Забрињавајуће.
Sunday, 27 January 2013
Ушушкани салон
Некада нам се неке хаљине или ентеријери допадну не због
естетике већ због сећања које буде у нама. Налетех малочас на овај ушукани
салон који ми је натерао сузе на очи. Пар детаља са ове слике подсетили су ме на еклектични салон у
родитељској кући, са дивним теписима (са потписом!), са уметничким делима по
зидовима и на полицама, са преко 2000 књига (једном сам се наоштрила да бројим
и кад сам стигла до тог броја више нисам могла), уређен по правилу мог оца сликара да ниједан педаљ пода или зида не сме бити го, да где год згази нога мора бити мекано, да где год падне поглед мора бити обојено, као и по правилу моје мајке-хрчка да се ниједне успомене не треба одрећи и да све увек треба сачувати. Ето из таквих правила рађају се деца која теже скандинавском минимализму (моја сестра) и или хм... монашком (минимализам на квадрат) стилу (моја маленкост). А библиофилије се ето нисмо успеле ратосиљати. Књиге се и даље броје и у мојој и у сестриној кући.
 |
| извор |
Subscribe to:
Posts (Atom)